Суворов Александр Васильевич (1730-1800), Москва – Санкт Петербург

Кто такой Суворов Александр Васильевич

Суворов А. В.
Суворов А. ИН.

Граф Суворов-Рымникскийфельдмаршал и генералиссимус российских войск, князь Италийский, фельдмаршал армии короля пьемонтского и императора Священной Римской империи. Основоположник русской военной теории.

Самое главное, что нужно знать о Суворове:

Александр Васильевич родился в семье помещика средней руки 13 Новембра 1730 године у Москви. али, надо учитывать, что данные о времени и месте рождения Суворова в разных источниках несколько разнятся.

есть предположение, что дворянская семья Суворовых корнями уходит в новгородчину. В московские земли Суворовы перебрались ориентировочно в середине 14 веке. Сам же Александр Васильевич был уверен в принадлежности своих предков к шведской нации. Нарочито, в своей автобиографии он упоминает некоего Сувра, от имени которого и произошла, ставшая впоследствии знаменитой, фамилия.

родители Суворова: Василий Иванович и Авдотья Феодосьевна (Манукова). Отец в свое время начал карьеру денщиком (ординарец) Петра I, а после смерти царя получил младший офицерский чин и продолжил службу по прокурорской части. Смена правителей в последующие годы не помешала карьерному росту Василия Ивановича.
Дед Суворова по материнской линии принадлежал также к среднему служилому классу московских дьяков, которые по заслугам своим получили дворянство.

Александр был первенцем в семье Суворовых, после него родились две девочки. Телосложения в юности будущий полководец был субтильного и здоровья не крепкого, из-за чего у близкого окружения сложилось четкое мнение, что для службы на военном поприще он не годен. Однако Саша имел другое мнение. На него неизгладимое впечатление произвели исторические книги (Плутарх, Светоний, Тацит), чтением которых он увлекся. Герои античности стали для него примером для подражания, ребенку захотелось славных военных подвигов. Очень важно иметь мечту!

фантазии Александра в реальности находили выражение во время игры в оловянных солдатиков. Таким образом он мог моделировать ситуации и изучать их.

существует легенда, будто бы важную роль в жизни Александра Суворова сыграл Абрам Петрович Ганнибал (прадед Пушкина А. ОД.), имевший дружеские отношения с его отцом. Будто бы Абрам Петрович убедил Василия Ивановича не препятствовать сыну осуществлять свою мечту стать военным и записать его солдатом в Лейб-гвардии Семеновский полк.

со службой заладилось не сразу. В вязи с кончиной матери, 13-летнему Александру пришлось остаться дома и самостоятельно изучать науки и языки. Продлилось самообразование до его 18-летия. Это был продуктивный период. Александр не только занимался науками, но последовательно готовил себя к тяготам суровой армейской жизни, признавая свой недостаток в физической силе. Он сам для себя придумал систему гимнастики и личной гигиены. Обливание холодной водой, сон только на жесткой постели и неприхотливость в еде вошли в привычку у молодого человека, и следовал он этим нехитрым правилам всю жизнь.

на службу в Санкт-Петербург Суворов прибыл в начале 1750-х годов. Однажды он стоял на часах в Петергофе, мимо него проходила Елизавета Петровна. Александр отдал ей честь мушкетом, чем привлек внимание императрицы. Узнав чей он сын, она сделала милость и предложила гвардейцу Суворову рубль за хорошую службу. Однако Александр рубль не принял, объяснив, что это не положено по уставу. Тогда Елизавета Петровна положила рубль к его ногам и предложила взять, когда он сменится с поста. Александр Васильевич так и сделал. Подаренный императрицей Елизаветой рубль он хранил всю свою жизнь и говорил, что это первая его награда.

после нескольких лет простой солдатской службы, он стал капралом, затем сержантом гвардии. По окончании службы Александра Суворова не выпустили в армию (при содействии отца), а выпустили его в Военный комиссариат, предназначенный для снабжения армии.

кроме службы и самообразования Суворов увлекался театром и был завсегдатаем Первого русского театра, основанного в С.-Петербурге после официального указа императрицы.
Уопште, гледајући уопште, деятельность, связанная со словом доставляла будущему полководцу удовольствие. Ему нравилось самовыражаться через слово. Заметим, что письма Александра Васильевича своей дочери Наташе в свое время были изданы, потом несколько раз переизданы, и до сих пор считаются образцом эпистолярного жанра.

– 1756—1763Семилетняя война. Именно во время конфликта России с Пруссией началась боевая деятельность Александра Васильевича Суворова. Несмотря на сопротивление отца, который препятствовал рвущемуся к активной военной деятельности сына, он сумел перевестись в действующую армию и там сразу же попал в гущу событий.
Первый боевой опыт он получил в битве при Кунерсдорфе (1 Августа 1759). Это сражение сложилось удачно для русской армии настолько, что о России в Европе снова заговорили как о достойном и сильном противнике. Дух победы над врагом пришелся по вкусу Суворову.

– у 1760 году Суворов участвует при занятии русской армией столицы ПруссииБерлина. Он сражался с пруссаками в Померании (Польша), был ранен. После лечения был назначен командиром бригады драгунов, и к концу войны ему подчинялось три кавалерийских полка. Однако с приходом к власти Петра III война с Пруссией прекратилась, и проявлять себя подполковнику Суворову стало негде.

отец Суворова, Василий Иванович, принял активное участие в заговоре по свержению императора Петра III в пользу его супруги Екатерины II. В качестве благодарности, императрица наградила заговорщиков, в том числе и Василия Ивановича, существенными презентами. Василий же Иванович среди прочего получил положительный ответ ее Величества на просьбу о повышении для своего сына. Скоро Александр Суворов получает звание полковника и назначается командиром Астраханского мушкетерского полка. За два года полк его по боевой подготовке стал лучшим в русской армии.

в конце 1760-х годов Суворов во главе бригады пехоты был отправлен в Польшу воевать против войск шляхетской Барской конфедерации. России грозила потеря Польши. Русская армия никак не могла справиться с польскими конфедератами. Суворов применил новую тактику нападения на противника, и с конфедератами было покончено. Александр Васильевич за это получил чин генерала и орден Св. Анна.

после Польши Александра Васильевича перевели в армию графа П. И. Румянцева сражаться с турками. Ево, на Дунае, его слава продолжала расти. 10 јуна 1774 год при Козлуджах с корпусом в 8 хиљаду. солдат Суворов разгромил 40 хиљаду. турецкую армию. Это сражение навсегда вошло в военную историю России.

в августе 1774 года Суворова посылают в заволжские степи пленить Емельяна Пугачева. Схваченного бунтаря затем он конвоировал в Симбирск. Однако у Пугачева оставалась большая группа поддержки в лице башкиров, и необходимо было их как-то усмирить. Суворов и с этим блестяще справился, не пролив при этом ни капли крови. Он сумел их расположить к себе и уговорил в короткие сроки сложить оружие и выдать всех зачинщиков.

– у 1776 году Суворов получил назначение отправляться в Крым, уже независимый от Турции, однако все еще мятежный. Благодаря дипломатической работе и маневрам Суворова в преследовании мятежников, выступавшим против хана, Крым без кровопролития был присоединен к России.

во время войны с турками (1787—1791) имя Суворова снова заблистало. Кинбурн, Очаков, Рымник, Фокшаны, Исхмаел. Победы сделали известным имя Суворова по всей Европе.
1794 године – штурм Праги и последующее взятие ее. За это Суворов был удостоен высшего воинского чина — генерал-фельдмаршальского.

после смерти Екатерины II и с воцарением Павла I Александр Васильевич попал в опалу.

в последний год своей жизни Суворов совершил победоносный поход в Италию и Швейцарию. В горах Швейцарии он был окружен армией французов, превосходившей вдвое нашу армию, но сумел прорвать кольцо и вывести своих солдат из окружения. За этот поход Суворов стал генералиссимусом, и император Павел I приказал воздвигнуть ему в Санкт-Петербурге прижизненный памятник.
И снова после славных дел его не миновала опала императора и смерть в 1800 году в забвении. Проводить великого полководца в последний путь собралось 30 хиљаду. жителей столиц. Похоронен Суворов в Благовещенской церкви Александро-Невской лавре. На могильной плите его начертана короткая, но емкая, надпись: “Здесь лежит Суворов”.

Лични живот

еще в 1774 году Суворов женился на девушке, выбранной отцом. Ослушаться он не могтаковы были нравы того времени. Брак этот был неудачный. В семье, Ипак, родились дочь и сын. Супругу свою, Варвару Ивановну, Суворов по каким-то причинам подозревал в изменах. И если дочь, Наташу, он боготворил, то сына, Аркадия, не признал своим, и после его рождения окончательно прервал отношения с женой. Только спустя 10 лет знаменитый полководец признал Аркадия. Молодой человек дослужился до генеральского звания и погиб в 26 године, переплывая Рымник, на берегах которого его отец когда-то одержал блестящую победу, давшую ему графский титул. Насмешка судьбы. Из всех потомков Суворова Аркадий оказался наиболее яркой фигурой.

Суворов Александр Васильевич (1730-1800), Москва - Санкт-Петербург

Курчатов Игорь Васильевич (1903-1960), Симский Завод – Москва

Курчатов Игорь Васильевич

Кто такой Курчатов Игорь Васильевич

Курчатов Игорь Васильевичсоветский физик, доктор физико-математических наук, создатель атомной бомбы. Один из самых засекреченных ученых в СССР. Трижды Герой Социалистического Труда. Основатель, а в последствии директор, Института атомной энергии.

О Курчатове достаточно знать, что он:

родился в поселке Симский Завод Уфимской губернии (сейчас это город Сим Челябинской области) 12 јануара 1903 года в семье землемера-землеустроителя и учительницы. У Игоря Курчатова был брат Борис, также в последствии ставший ученым, и сестра Антонина, в юном возрасте скончавшаяся от туберкулеза.

в 6-летнем возрасте Курчатов вместе с семьей переезжает в г. Симбирск (ныне Ульяновск), а спустя три года в Симферополь.

впечатлившись книгойУспехи современной техникиКорбино, Курчатов серьезно задумался о том, чтобы стать в будущем инженером. От высоких помыслов отвлекали бытовые трудности в условиях начавшейся Первой мировой войны, когда ему пришлось учебу в гимназии совмещать с подработками, а также с занятиями в вечерней ремесленной школе. По первой профессией специальности Курчатовслесарь. Однако серьезные намерения не оставили молодого человека, и, блестяще окончив гимназию, у 1920 году он поступает на физико-математический факультет Симферопольского Таврического университета, ректором которого в то время был Вернадский В. И.

университетскую программу, рассчитанную на четыре года обучения, Курчатов освоил за три. Тема его дипломной работы«Теория гравитационного элемента».
ИН 1923 году Курчатов поступает в Петроградский Политехнический институт сразу на третий курс кораблестроительного факультета. Но проучившись год, он вынужден был оставить занятия по причине невозможности совмещать учебу с работой (финансовая необходимость) и вернуться в Крым. Ипак, год в Петрограде не прошел для Курчатова даром: здесь он провел первое собственное научное исследование по измерению радиоактивности снега. Работа эта в 1925 году была опубликована вЖурнале геофизики и метеорологии”.

талант Курчатова, как ученого, расцвел под руководством А. Ф. Иоффе в ЛФТИ, куда последнийпереманил” његов, 22-летнего молодого человека, у 1925 году из Азербайджанского политехнического института. В Баку Курчатов почти год проработал ассистентом при кафедре физики.

в ЛФТИ Курчатов сначала занимал должность старшего инженера-физика, затемвыросдо заведующего лабораторией и далее до заведующего отделом. Здесь он проработал с 1 октобра 1925 года по 14 Августа 1943 у години.

в ЛФТИ Курчатов исследовал электрическую прочность твердых диэлектриков, механизм пробоя диэлектриков. МонографияСегнетоэлектрики” (1933) стала результатом опытов ученого над сегнетовой солью, веществом, имевшим высокую диэлектрическую проницаемость;

– у 1930 году Курчатов переходит в область ядерной физики. ИН 1935 им открыто явление изомерии искусственных атомных ядер.
ИН 1937 году под руководством Курчатова был запущен первый в Европе циклотрон (ускоритель заряженных частиц (протонов и ионов)).

начавшаяся война в 1941 году вынудила ученого переключиться из области ядерной физики на разработку систем размагничивания для боевых кораблей. Советский флот вскоре был защищен от фашистских магнитных мин.

– у 1942 году Курчатову поставлена задача преодолеть превосходство американцев в исследованиях атома. Для этого на базе лаборатории будущего Института атомной энергии (ЛИПАН) была развернута работа в режиме строжайшей секретности. Неподалеку от Арзамаса был построен научный центр КБ-11 (Всероссийский научно-исследовательский институт экспериментальной физики). Вскоре к проекту подключились Ю.Б. Харитон, Л.Б. Зельдович, А.Д. Сахаров и другие выдающиеся советские ученые, для исследований в короткие сроки сооружались требуемые здания, поставлялись необходимые материалы, тј. колоссальные силы брошены были на этот проект. И всем этим руководил Игорь Васильевич Курчатов.

Курчатов, по воспоминаниям сотрудников, обладал великой работоспособностью, и удержать соответствующий темп работы не всем было под силу. Для ученого критично важно было иметь четкий план работы, не распыляться на второстепенноедержать цель во внимании, нести личную ответственность за сделанное при строгом контроле работы подчиненных и, главна ствар, Курчатов был оптимистом, а в экспериментальных работах, где положительный результат не всегда скор, это качество крайне важно. Штавише, сложные, опасные, работы с графитом или ураном не проходили без его участия.
Первое в СССР испытание плутониевой бомбы состоялось 29 Августа 1949 года на Семипалатинском полигоне под руководством И.В. Курчатова.
12 августа 1953-го на полигоне был произведен взрыв первой в мире водородной бомбы.

скончался Игорь Васильевич Курчатов 7 фебруара 1960 года во время встречи с академиком Харитоном. После прогулки ученые присели отдохнуть на скамейку, и вскоре Харитон обнаружил, что Курчатов не откликается на беседу. В это время Игоря Васильевича поразил третий удар.

Курчатов Игорь Васильевич (1903-1960), Симский Завод - Москва

Катарина ИИ (1729-1796), О Стеттину – Санкт Петербург

1. Ко је Катарина ИИ

Екатерина II портрет.

Катарина ИИ – Алл-Руссиан Царица, Пруско порекло, ступио на престо као резултат Дворског пуча. Катаринина владавина је трајала 34 у години, до њене смрти, и постала једна од најистакнутијих у историји наше земље по броју трансформација. За време царице Катарине ИИ, Русија је стекла статус велике и утицајне силе.

2. Година и место рођења

Екатерина II (1729-1796), Штеттин - Санкт-Петербург

Сопхиа Аугуста Фредерица из Анхалт-Зербста – име царице Екатерине Алексејевне, дато јој при рођењу. Она је рођена 21 Април 1729 године у граду Стеттин (Помераниа).
Породица Софије Аугусте била је сиромашна, упркос, да су јој мајка и отац били принцеза и принц. Глава породице, Цхристиан Аугуст, служио у пруском краљевству. У својој каријери достигао је чин генерал-мајора и служио као командант Стеттина. Породица је имала приход, углавном, по плати, које је отац добио, и која је била врло скромна. Та чињеница, тај Фике (како су код куће звали Август Фредерик) припадао племићу, али није богат, породица је играла кључну улогу у њеном каснијем животу.

3. како Сопхиа Аугуста Фредерица из Анхалт-Зербста постала Екатерина Алексеевна

Док је Аугуста Фредерица одрасла и развијала се у родном Стеттину, у међувремену се у Русији развила следећа ситуација. На престолу је владала ћерка Петра И, Елизабета. Није имала деце, а питање наследства престола у руској држави било је акутно. Елизавета Петровна је пронашла излаз, доводећи из града Киела свог дванаестогодишњег нећака, син његове старије сестре, Анна Петровна, – Карл Петер Улрих. У Русији је младић прешао у православље, добио ново име – Петр Федоровицх, а две године касније Елизавета Петровна је почела да тражи невесту за њега.

Избор невесте, Елизавета Петровна, углавном, гледао на племенитост и старину породице. Значај овог критеријума је био тај, та Елизабета сама, попут њене сестре Ане, је рођена ван брака Петра И са њеном мајком Аном Скавронскаја, и ова чињеница је била добро позната. За јаку владу законитост и гентилност презимена били су тада од велике важности.. Штавише, у конкурентској борби за власт Јован ИВ Антонович је имао велике разлоге да заузме руски престо, син Ане Леополдовне, и стога, они који желе да додатно подрију положај Петра Федоровича не би морали дуго да траже изговор за ово. Ситуацију би исправио његов брак са заиста племенитом особом, древност рода која би угасила могуће захтеве околине. Престолонаследник Петра ИИИ, заузврат, већ би поуздано био на престолу.

Фикеову кандидатуру током тражења невесте у руској држави будућем руском цару предложио је пруски краљ Фридрих ИИ., имајући разлоге за то. Увођењем “његов” особа у краљевском окружењу, надао се да ће добити поузданог агента утицаја. Фредерик је новчано помогао, а зими 1744 Аугуста Фредерица се преселила у Русију. Али, као што ће историја показати касније, тежње пруског краља нису се оствариле у потпуности. Катарина ће одредити курс за независност.

4. У Русији. Катарине и Петра ИИИ

Петр III и Екатерина II
Петар ИИИ и Катарина ИИ

По доласку у Ригу, тада у власништву Русије, Аугуста Фредерица је дочекала посебна ескадрила за њену даљу пратњу. Између осталог, командант ескадриле био је озлоглашени Карл Фриедрицх Јероме Барон вон Мунцхаусен.
Фике је у Петербург стигао на почетку 1745 у години. Пет месеци касније, прешла је у православље и добила име Екатерина Алексеевна. 21 Августа 1745 године, њено венчање се догодило са Царевичем Петром Федоровичем. Катарина је у то време била 16 године, Петер – 17.
Нова домовина, нови положај, статус.. Екатерина је почела да учи руски језик, потпуно одбијајући да временом говори свој матерњи језик. Почела је да студира историју и правну науку, као и филозофија, што је била невероватна ствар, јер. међу девојкама 18 века самообразовање није било популарно занимање.
Катаринин однос са супругом био је тежак., дуго није било потомства. Само 20 септембар 1754 године могла је да роди престолонаследника – Паул. Постоји мишљење, објашњавајући, зашто пар толико дуго није имао деце. Претпоставља се, Петар Федорович је имао одложено сазревање, која захтева операцију. Штавише, Петер није гајио осећања према својој жени, о чему ће сама Катарина писати у својим мемоарима, а касније га је потпуно занела друга жена.

У почетку је Катарина на двору доживљавана само као супруга Царевича, и само с временом Елизавета Петровна, већ тешко болестан, почео да разуме, да ће управо та млада жена моћи да сачува престо за свог унука, Павел Петрович. Више није доживљавала свог нећака, као особа, способан да управља државом.
Самообразовање није било узалуд за Екатерину Алексејевну: почела је да разуме, да је она способна да учествује у управљању таквом државом, попут Русије. Већ у 1756 године у писмима британском амбасадору Виллиамс-у, Цатхерине спомиње неке планове за свргавање свог супруга након, како ће моћ прећи у његове руке.

5. Дворски пуч

Остваривање власти од стране Катарине је остварено 9 Јул 1762 у години. Тражећи подршку браће Орлов (предвођени Григоријем и Алексејем), Н. И. Панина, његов брат П.. И. Панина, Цатхерине Дасхковои, И. И. Бетски, као и један број представника петербуршког племства, који је желео да на престо промовише аутократу оданог аристократији, Катарина је поступила замишљено и одлучно. Док, пошто је њен муж показивао тромост и, без озбиљног отпора, убрзо потписао одрицање.
Штавише, да међу масама Петар није уживао ауторитет, хапшење и његово даље затварање нису изазвали ниједан протест јавности, а присвајање власти од Катарине такође никога није наљутило. Истог дана, у Казанској катедрали, новгородски архиепископ прогласио је Павла И наследником престола, и његова мајка Катарина - сверуска царица. Полагање заклетве Синода и Сената одржано је у Зимској палати.

Ухапшени Петар ИИИ одведен је у Ропсху, где је био пре 17 Јул 1762 р. На данашњи дан је преминуо. Још увек нема дефинитивног одговора, шта се тада догодило у Ропсхи – било да је отрован или задављен, или га је болест однела за тако кратко време.

Добивши име Катарина ИИ по ступању на престо, млада царица издала је Манифест, објашњавајући, зашто је заузела место мужа. Разлог за ово, према њој, постала прекомерна наклоност Петра ИИИ Пруској, са којом је Русија имала тежак однос, газећи црквене традиције, и још један добар разлог за ово – подржати је, Екатерина Алексеевна, Популација („Жеља свих наших лојалних поданика је јасна и нелицемерна“).
Званично је крунисање Катарине ИИ 3 Октобра исте године.

6. Сложена провизија

Левицкий Д. Екатерина II в виде Законодательницы в храме богини Правосудия.
Левитски, Д.. Катарине ИИ у облику Законодавца у храму Богиње правде.

Катарина је први пут размишљала о стварању Законодавне комисије године 1765, када је постала очигледна потреба за променом закона у држави. У то време већ је била фасцинирана образовним идејама., чија се суштина сводила на следеће: ако се друштво гради на основу разумних закона, онда такво друштво чека развој и задовољство.
До његовог, Руски, друштва, царица је предложила да номинује своје представнике, од којих би сваки представљао своју класу. Тиме, на основу захтева њихових поданика, могао је да регулише живот читавих група људи, одобравајући одређене законе. Тј. Катарина је рачунала на дијалог са својим народом, а не као пре – визија јединог суверена о томе како треба уредити руску државу.

У међувремену, држави је била преко потребна реформа области управљања земљом., као и у правном поступку. У случају успешног рада Законодавне комисије, Катарина би могла престати да се брине због нестабилности свог положаја на престолу. Сакупљена од Катарине на овај начин, цела Русија би постала поуздан ослонац у њеном нестабилном положају..
Осим тога, у Европи је тада постојало чврсто мишљење, да је Русија азијска земља, у којој цвета деспотовина. Иако један број европских држава у то време такође није имао представничка тела. Али, с друге стране, нису имали ни кметства. Због тога је, између горе наведених разлога за Катарину, стварање и функционисање законодавне комисије такође било важно да се покаже целом цивилизованом свету, да је Русија европска земља. Царица себи поставља глобални циљ: разменити деспотизам за монархију, где су пре донетих државних закона сви одговорни – и монарх, и његови поданици.

Катарина је започела са, шта сам написао “Наручи”, препоручни есеј, где је она, са своје стране, изнела своје гледиште на бројне дискусије. на пример, предложила је измену закона о сукцесији, према којој би моћ у Русији требало преносити по мушкој линији. Али ако мушки наследник умре, или из неког разлога постане неспособан, док, да је његов син још увек малолетан, затим моћ, према новом закону, одлази својој жени.

Даље, Екатерина је покренула питање казнене праксе према злочинцима. Понудила је да забрани мучење осумњиченог како би, да из њега извуче неко признање. Тако, постоји потреба за тражењем доказа за разумну казну. Постало је очигледно, какво мучење – лош начин добијања поузданих информација.
Казна за први почињени злочин такође је престала да буде еквивалентна наредној.. Прво кривично дело кажњено је умерено у поређењу са рецидивима.
И мада су се у форензичкој пракси претходне методе рада наставиле дуго, пре него што су нови принципи успостављени у руском друштву, Ипак, вредност овог предлога Екатерине лежи у чињеници, да је проблем мучења без суђења и истраге изнет бар први пут.

Екатерина је препоручила посланицима законодавне комисије да региструју одговарајућа права за сваку друштвену групу, које нико није имао право да прекрши, чак и суверена. Царица у Наказу такође спомиње положај кметова, схватајући, да ће ово питање изазвати оштар отпор значајног дела друштва.

ИН 1767 године текст “Казна” Катарине је довршена и узета је за основу приликом започињања рада законодавне комисије. “Наручи” састојао од 20 глав и 526 чланака. Заузврат, очекивале су се и наредбе са главних имања, што би се могло узети у обзир приликом расправе.
У комисију су изабрани представници племства (и малоруски такође), званичници, Козаци, са једно-дворишта, из разних група слободног сељаштва и странаца. Представници свештенства и кметови нису изабрани.

И као што је показала пракса, Руско друштво није било спремно за промене које је предложила царица. Нису ми се свиделе нове наредбе, најпре, властела. ИН “Наказе” царица је морала да прави све врсте компромиса, због чега се испоставило да је документ превише контрадикторан (узми бар изјаву, да су у руској држави сви једнаки, штавише, шта се у њему уграђује – имање, а о једнакости и говору није могло ићи). Главни проблем – кметство – под тренутним стањем ствари, Законодавна комисија једноставно није могла да одлучи. Њен рад је трајао годину дана, након чега је расформиран, наводно у вези са почетком рата са Турцима. Рад комисије није дао никакве практичне резултате, посланици, који припадају различитим класама, једноставно нису могли да се договоре међу собом.

7. Онда, оно што је Катарина ИИ успела да оствари из свог плана

Потемкин показывает Екатерине Черноморский флот.
Потемкин показује Катарини Црноморску флоту.

Катарина ИИ, наравно, с правом се може назвати ефикасним владаром. Са мушким умом, она прекрасно пользовалась и природой данной ей женскими качествами. Мудрая женщина, способная видеть перспективу, иметь выдержку и уметь вдохновить на подвиги, если того требуют обстоятельства.
Как иностранка, Екатерина могла бы начать действовать в интересах своих прусских соотечественников, но оказавшись в России, приняла свою новую родину целиком и полностью, и в правление свое следовала политике отстаивания именно русских интересов прежде всего.

Не все задуманное и осуществленное императрицей можно назвать однозначно положительным. на пример, преобразования в судебной и полицейской структурах, городское реформированиевсе это привело к росту бюрократического аппарата, который требовал увеличения расходов, при том что экономика в России находилась в сложном положении.

Реформы в социальной сфере окончательно закрепили за дворянством статус элиты государства, док, как крепостные (только русское население) полностью попали в кабалу. Екатерина не смогла бы противостоять аристократии, поддержка которой привела ее к власти, и которая также легко могла бы ее от трона устранить.

В экономике одним из знаковых моментов можно назвать начало использования бумажных денежных знаков после того, как были открыты петербургский и московский банки. ИН 1775 году Екатерина II подписала манифест о свободе предпринимательства, рассчитывая таким образом подстегнуть развитие экономики. Манифест позволял всякому человеку заниматься мелким предпринимательством.

В сфере образования было предпринято немало инициатив, направленных на повышение уровня грамотности населения. В екатерининскую эпоху были основаны воспитательные дома для брошенных детей, Институт благородных девиц, Коммерческое училище, школа на Академији уметности и на Академији наука. Мале школе су ученицима дале основно знање, главне школе – дубље, специјализована. Крестьянство все эти образовательные моменты никак не касались.

Решительные перемены произошли в работе церквей. Екатерина перевела около 9 млн гектар земель из церковной собственности в государственную, туда же приобщила около 2 милион. монастырских крестьян.

Если подвести итог действиям Екатерины II во внешней политике, то получим характеристику императрицы, как агрессивного и амбициозного государственного деятеля. Реализация великих замыслов требовала серьезных финансовых вложений, а также наличие людских ресурсов. Однако игра стоила свеч, Екатерина рискнула получить для Российской империи статус мировой державы и добилась этого.

В результате: был присоединен Крым, Мала Русија, Новороссии, Белоруссия, Очаков и др. территории, после чего пошло освоение побережья Черного моря и строительство флота, портов. Грузия получила в лице Российской империи защитника, Россия успешно пресекла попытки Швеции вернуть утраченные когда-то ею земли и теперь входившие в состав русского государства. С мнением России считались.
Однако не все амбиции Екатерины были удовлетворены – “греческий проект”, или возрождение Византийской империи, реализован ею так и не был.

8. Фавориты

Екатерина II (1729-1796), Штеттин - Санкт-Петербург

Список имен фаворитов Екатерины II кажется внушительным: Орлов Г.Г., Васильчаков А.С., Потемкин Г. И., Завадовский П.В., Зорич С.Г., Римский-Корсаков И. Н., Ланской А. Д., Дмитриев-Мамонов А. М., Зубов П.А. Но лишь двое из них остались в истории не просто, как фавориты императрицы, а крупные государственные деятели. Григорий Орлов и Григорий Потемкин усердно потрудились во благо Отечества, каждый на определенном этапе 34-летнего правления Екатерины II.

Рокотов Ф.  Портрет Г. Орлова в латах.
Рокотов Ф. Портрет Г.. Орлова в латах.

Григорий Орлов стал вхож в покои императрицы еще до кончины ее мужа, Петра III. До него там отметились граф Салтыков С. ИН. и Понятовский С. Орлов принял самое непосредственное участие в государственном перевороте 1762 у години, после чего занял официальный статус фаворита. В этом статусе он пробыл 10 године, а венцом отношений стало рождение Екатериной их общего сына Алексея Бобринского, између осталог, чьи потомки живы до сих пор.

Отношения с Григорием Потемкиным у Екатерины II начались в 1774 године. К этому времени он зарекомендовал себя как бесстрашный воин, отличался быстрым умом и решительностью. Потемкин единственный, можда, из приближенных лиц, кто имел влияние на Екатерину даже после их трехгодичного любовного периода. Именно ему она поручила решить проблемы с Запорожской Сечью, заложить строительство Черноморского флота. Именно Потемкин является отцом-основателем Новороссии.

Продолжительное отсутствие Потемкина в конце концов ослабило его позиции при дворе, когда 60-летняя Екатерина не на шутку увлеклась 22-летним Платоном Зубовым, которого активно продвигала оппозиционная Потемкину сторона. Ни умом, ни какими-то выдающимися способностями Зубов не отличался, однако в истории отметился, как участник заговора против Павла I, сына Екатерины II.

9. Закат императрицы

Скончалась Екатерина II 6 Новембра 1796 године живота 67 лет от инсульта. Похоронили императрицу в Петропавловской крепости, в соборе Святых Петра и Павла. Рядом, по настоянию Павла I, был захоронен Петр III. Говорят, что смертью Екатерины завершилась эпоха просвещенного абсолютизма в России.

Екатерина II (1729-1796), Штеттин - Санкт-Петербург

Потемкин Григориј Александрович (1739-1791), Чижово – Редении-Век

Потемкин Григорий

1. Ко је Григориј Потемкин

Потемкин Григориј Александрович – војсковођа Русије, дипломата, политичар. Његова личност је тако велика, што и даље изазива контроверзу. Миљеник царице Катарине ИИ, имао је карактер жељан моћи, али је отаџбини служио с вером и истином. Формирање Нове Русије, анексије Крима, стварање Црноморске флоте, реорганизација војске – све ово су Потемкинова достигнућа, што сада узимамо здраво за готово, али некада се чинило незамисливим.

2. Година и место рођења. Порекло

Потемкин Григориј Александрович рођен је у селу Чижов, округ Духовшчински, Смоленска покрајина 13 септембар 1739 у години (владавина Ане Јоановне). Један од његових предака, Ханс Потемковски, био родом из Пољске. Нису могли да нађу одговарајуће место у својој домовини, отишао је у Русију да служи руском цару, за шта је добио имање у смоленској нахији.
Познат, да отац Григорије није направио велику каријеру у служби и повукао се са чином мајора, и изванредан је само због чињенице, да је са супругом жив успео да се ожени удовицом комшије, који му је родио сина, који је у будућности постао главни државник. За твој злочин (а бигамија у Русији била је строго забрањена) Александар Васиљевич такође је на изузетан начин избегао тежак рад.: наговорио је своју прву жену да оде у манастир. Међутим, ни он сам није дуго живео.. Умро, кад је био син Гриша 7 године.

3. образовање. Младост

Потемкин в юности

После смрти главе породице, мајка се, заједно са сином Григоријем и ћеркама, преселила у Москву. Са 16 година, Григорије, молбама својих рођака, улази на новоотворени универзитет.. Између осталог, његов “сколски друг” био је Николај Иванович Новиков, који је касније постао познати просветитељ.
Грегори је волео да учи, знање му се давало лако, а после прве године студија Потемкин је добио златну медаљу и чак је међу најбољим студентима представљен царици Елизабети Петровној. Међутим, до краја друге године студија, Григориј је изгубио интересовање за своје студије и добио је одбитак за изостајање.. Ово је био крај систематског образовања Потемкина., иако жеђ за знањем није изгубио до краја живота.

Завршивши универзитет, млади Григорије заинтересовао се за сферу духовности, за чије знање се зближио са монасима кремаљских манастира. Тада је чврсто одлучио да свој живот повеже са Богом., међутим, подлегнувши утицају надбискупа Амброзија, један од најпаметнијих људи тог доба, и чије је мишљење за њега било меродавно, Потемкин је остао у свету и даље, више у 1761 године појурио у Санкт Петербург.

4. У Петербургу. Састанак са Катарином ИИ

А. Броннер. Портрет великого князя Петра Фёдоровича и великой княгини Екатерины Алексеевны
1755 г.
И. Броннер. Портрет великог војводе Петра Федоровича и велике војвоткиње Екатерине Алексејеве
1755 р.

Потемкин је дошао у Санкт Петербург да врши службу, како и приличи племићу. Регистрован је као реитер у Коњској стражи. Услуга није постала сметња младићу у самообразовању, и даље је много читао. Свима осталим, вртећи се у круговима гардистичке омладине, Потемкин је почео да склапа потребна познанства. Тако, зближио се са браћом Орлов, који су у то време били део уског круга Екатерине Алексејеве, супруга новопеченог Петра ИИИ.

Главни догађаји 1762 у години: свргавање цара Петра ИИИ и накнадно ступање на престо Катарине ИИ, одржани су уз непосредно учешће Григорија Потемкина, за шта је добио унапређење, Наиме: чин поручника, 400 душе сељака, као и могућност посете суду.

Годину дана касније, Потемкинова је погодила катастрофа: занемарено запаљење ока довело је до његовог губитка. Око је затворено, Григориј Александрович је морао да користи црни завој да сакрије ову чињеницу.. На њега пада депресија, поново се затвара у манастир.
Повлачење се наставило неколико месеци., све док му Катарина није наредила да се појави на двору. Потемкин као нико други није могао да је забави, улепшати разоноду, што су требали да раде млади људи у њеном блиском окружењу.

1767 године. Ове године је у Москви сазвана комисија за израду нових закона.. Потемкин, увек заинтересован за духовну страну живота, затражио од Екатерине да га пошаље у Одељење законске комисије, који су се бавили пословима незнабожаца: Муслимани, незнабошци, ламаисти, Јевреји. На овом положају радио је годину дана. – тачно до тог тренутка, како је Катарина својом одлуком затворила комисију поводом избијања рата са Турском (1768).

5. Добровољац Потемкин

Панин С. "Морское Чесменское сражение 1770 года"
Панин С.. “Поморска битка Чесме 1770 у години” (извор: http://www.artonline.ru/painting_info/199860 )

ИН 1769 године Потемкин је ратовао са Турцима године 1769 године. Самоиницијативно. На располагање му је дат мали одред пешадије и коњаника (О томе 2000 особа) и упућен на линију фронта.
4 јануара 1770 године Потемкиновог одреда напао десеттисући турски корпус. Међутим, напад овог руског одреда, чији је број био знатно мањи, одразио, користећи једну од првих у руској војној историји борбену формацију тзв “батаљонски трг”, а непријатеља у бег. За своје успехе, Потемкин је од царице добио 3. разред светог Георгија Крста, Орден св.. Анна, као и чин генерал-мајора. Три године касније, додељен му је да командује дивизијом..

6. Веза са Катарином ИИ

1774 године. Русија је у рату са Турском и Пољском. Њена ситуација је тешка, а онда се, поврх свега осталог, појавио још један варалица – Дон козак Емелиан Пугацхев.
Катарина наређује Потемкину да напусти бојно поље и дође к њој, до Царског Села. Царица се управо растала од свог омиљеног Григорија Орлова, и у тако тешкој ситуацији била јој је потребна подршка у виду снажног мушкарца, кога је једном препознала у Григорију Потемкину. У том периоду је започела блиска веза између њега и царице.. Убрзо је Потемкин добио чин генерал-ађутанта, што му је дало право да без извештаја уђе у Катаринине приватне одаје.

Пугачов је ухваћен, а затим извршен. Турска је тражила мир, и убрзо га добио. Али убрзо је лично постојала претња за Екатерину Алексејевну: постало је познато о завери против царице. Завереници су намеравали да је свргну, поставивши на престо њеног сина Павла. У то време је Катарина била у положају - очекивала је дете од Потемкина.
Да би се спречила примена непријатељских злих дизајна, она свог миљеника поставља за команданта дивизије Санкт Петербург (све престоничке трупе биле су му потчињене). Својевремено, Катарина је успешно родила ћерку Елизабету (Темкин), а недуго затим, имајући у руци списак свих завереника, разоткрила је Павла, чиме су успели да зауставе њихово свргавање. Царица није казнила ниједног од њих., али, супротно, награђен, затим их постепено удаљавао, како непоуздан, из дворишта.

У међувремену, Потемкин је залагањем Катарине од цара Светог Римског царства добио титулу најмирнијег принца. Именован је на место потпредседника Војног колегијума, и убрзо је кренуо у реформу руске војске. Трансформација је трајала деценију и, као резултат, руска војска је постала једна од најјачих у Европи.

7. Нова Русија

Још један важан и одговоран догађај, коју је поверила Екатерина Потемкин, била је трансформација ненасељених земаља, коју су Турци после рата уступили Русији, местимично, за живот. Те земље у Катаринино доба звале су се Дивље поље, сада већина њих припада Украјини.
Најплодније земље биле су у пустој пустоши. Овде су била само ретка насеља Козака., да, кримски Татари су лутали територијом, периодично упадајући у пограничне земље Русије и Пољске, узимајући са собом словенске жене и децу ради њихове касније продаје у ропство.
Према споразуму са Турском, Крим је признат као независна држава од турског утицаја, шта је заправо значило јурисдикцију Русије, што значи, подметање европских редова овде. Под Катарином ИИ је регион од ушћа Јужног Буга до ушћа Дона добио име – Нова Русија, и управо напорима Потемкина цивилизација је дошла у овај регион.

Господар девичанским земљама, лаички градови, насели их становништвом – ово је та листа задатака, које је Потемкин решио и одлучио наредних десет година. Кметство је озбиљно ометало кретање људи, тада је влада одлучила да укључи странце у пресељење у новоросијске земље. Јермени, Јевреји, Грци су стигли до Русије, посегнули су секташи потлачени у Европи (Менонити, хугеноти). По наређењу Потемкина основани су градови: Херсон, Николаев, Цариград и други. Сади плантаже дуда, доводи италијанске узгајиваче свилене бубе у Новоросију, тако да за неколико година Русија има своју свилу. Под Потемкином су пронађена лежишта угља у Доњецкој степи.

8. Потемкин на двору

У међувремену, заједно са успехом у јавној служби у личном односу Потемкина са Јекатерином, дошло је и до промена. Искреност осећања поткрепили су тајним браком, међутим, после неколико година Потемкину је постало тешко да се задовољи улогом царичина тајног мужа, постојала је жеља за пуноправном владавином Русије заједно са Катарином. Ова последња је судила другачије и одлучила је да задржи власт у својим рукама.. Коначно, после дугих међусобних преговора, разишли се, али су, као и раније, остали верни једни другима духовно и идеолошки, схватајући огромну одговорност, поверен им.

Веза између Екатерине и Потемкина била је тако јака, да је ово изазвало оштро непријатељство на двору. Сви зараћени дворски кланови сложили су се у мишљењу, да је Потемкинов утицај на царицу неправедно монополизован, и зато су се у борби за њену пажњу упустили у свакакве трикове, како би оцрнио име Григорија Александровича. Али све је узалуд, Катарина му је потпуно веровала.

Многе околине палате иритирала је Потемкинова жудња за луксузним животом. То, стварно, је Катарина великодушно обдарила не само насловима, али и могућност да се живи у великом стилу. Међутим, богатство га није покварило., није окренуо главу. Све своје напоре и даље је посветио просперитету Русије.. Такође је вредно напоменути став Потемкина према својим сељацима. на пример, за разлику од тада општеприхваћеног опорезивања кметова у облику корвеа, месеци, заменио их је лаганом киријом (или фиксна закупнина, уз сељачку сопствену аутономију).

9. Крим

Путешествие в Крым в 1787 г. Вид Балаклавы
Путовање на Крим у 1787 р. Поглед на Балаклаву. Извор: http://artofwar.ru/k/kamenew_anatolij_iwanowich/stranunadoznatxanepopridwornymrosskaznjam.shtml

Почетком 1780-их, Катарина је упутила Потемкина да припоји Крим руској држави, како би имао приступ Црном мору. То је радио током наредне две године. (1783), и без рата. Важну улогу у овом догађају имао је Суворов А.. и Кутузов М..
По упутствима Потемкина, Суворов је путовао по полуострву Крим и изабрао место, посебно погодан за стварање тврђаве и базе руске флоте на обали залива Ахтијарска. Тако се појавио град Севастопољ (“Град краљева”, раније Инкерман).

10. Потемкиново учешће у спољној политици

Катарина је привукла Потемкина да решава питања не само у унутрашњој политици, али и у спољашњим. Нарочито, био је умешан у закључивање савеза између Русије и Аустријског царства, која је била усмерена на протеривање Турака из Европе и стварање Грчког царства са главним градом у Цариграду.
Потемкинова политика према Британцима захтева посебну пажњу. Потоњем су тада биле преко потребне трупе, јер. Амерички колонисти су се побунили и постало је неопходно да их пацификују. Једно време је Енглеска подржавала Русију у борби против Турске, и сада, рачунајући на повратак “дуг”, обратио се Екатерини са молбом да издвоји за новац, тј. продати, неколико десетина хиљада руских војника. Али Катарина је категорично одбила да прода своје поданике..
Ситуација за Британце је била све гора, затим су почели да пресрећу све бродове који су ишли из Европе у Америку и назад како би извршили инспекцију на присуство америчке робе или Американаца. Када и ако је забрањено откривено, затим је брод одузет и продат као приход британској круни. Такав режим озбиљно је наштетио међународној поморској трговини..
Катарина ИИ и Потемкин смислили су следећи потез: понудили су Холандију, Пруска, Данска, Шведска ће створити Лигу оружане неутралности на морима, сваки од учесника могао је да пошаље своју флоту да заштити трговачке караване од Британаца. Ови последњи су упозорени на последице, ако им поново заплене бар један брод државе чланице Лиге.

Заузврат, Британци су испратили свог амбасадора у Потемкину, како би га могао наговорити да утиче на Катарину и заустави се “хаос” Лиге против Енглеске. Сачувана је преписка Потемкина са британским амбасадором, који су дуго покушавали да намаме, мито Григориј Александрович, али, коначно, па није успео. Потемкин је играо време, и сам је јурио паралелно са јужном обалом Каспијског мора, за потчињавање азербејџанских ханата и персијске обале Каспијског мора.

11. Рат са Турском (1787)

худ. А.В. Щемлинский, «Потемкин представляет Черноморский флот Екатерине II»
себе. А.В. Шемлински, „Потемкин поклања Катарину ИИ Црноморску флоту“. Извор: http://www.tcxp.ru/catalog/zhivopis/shchemelinskiy-aleksandr-vladimirovich

Како је црноморски регион био припитомљен, Катарина ИИ и Григорије Александрович имали су идеју да овде направе мостобран за инвазију на Балкан., протеривање Турака и стварање Нове Византије коју је водио руски кнез, тако би Русија себи отворила излаз у Средоземно море.
Лети 1787 Екатерина је заједно са Потемкином стигла у Херсон, где се догодио сусрет са аустријским царем Јосифом ИИ. Тада су дипломате водећих европских сила имале прилику да открију регион Новоросије, некада Дивље поље, а сада се убрзано развија.
Следеће одредиште царице био је Крим, где јој је Потемкин приредио тријумфални пријем. То је веома вређало Турке, а два месеца касније уз подршку Енглеске, Пруске и Француске, објавили су рат Русији.

Катарина је поставила Потемкина за врховног команданта Копнене војске и Црноморске флоте. Почетак перформанси флоте био је неуспешан због олује која га је погодила. Бродови су јако похабани, морали су назад. Потемкин сник, али охрабривши Катарину, наставио је започето. Није прошао ни месец дана, како је царица добила добре вести: на рту Кинбурн код Очакова Суворов уништио 5000. искрцавање турских трупа.

1788 године – Потемкин је напредовао са својом војском да опседе Очакова, Највише “озбиљно” турска тврђава. Шведска, загрејана Енглеском, Пруске и Француске, објавила рат Русији и послала своју флоту у Санкт Петербург. И само захваљујући професионалности Адмирала С.. ДО. Греиг, Швеђани су били приморани да врате своје бродове назад.
Опсада Очакова се одужила. Многи су кривили Потемкина, на његову неодлучност. Међутим, Григориј Александрович је имао свој план.. Разумео је, да руски војници могу заузети тврђаву, али реакција Енглеске и Пруске на ово могла би бити погубна за Русију. Нарочито, Енглеска је могла да пребаци своју флоту у Кронштат. И Потемкин одлучује да повуче време до хладног времена, јер би блокирао инвазију британске флоте у Русију са Балтичког мора. 6 Децембра 1788 Очаков је пао под нападом руских трупа, а Потемкин је добио орден св.. Георге 1 степена.
У трећој години рата Потемкин је повео своју војску у Молдавију, где је започео и опсаду њених тврђава и градова.
У јесен 1790 године, руске трупе опселе су најмоћнију турску тврђаву – Исхмаел, да ухвати који је Потемкин послао величанственог војсковођу Александра Суворова. 22 Новембра 1790 Исхмаел је нападнут, много хиљада турске војске је поражено.

12. Смрт

Све то време, да је био рат, Потемкин, будући далеко од царице, постепено почео да губи утицај на Катарину. Његов штићеник, улазећи у царичине одаје, оставили своје “положај” фаворита. А упражњено место брзо је заузео Платон Зубов, штићеник супротстављене групе племића Потемкин.
ИН 1791 године Потемкин је, после војног тријумфа, одјурио у Санкт Петербург како би повратио локацију Катарине. Бацио је величанствену лопту, разговарао са царицом, и постало му је јасно, толико се тога променило у њиховој вези.

Потемкин Григорий Александрович (1739-1791), Чижово - Рэдений-Векь
Смрт Потемкина у бесарапским степама. Извор: https://www.liveinternet.ru/users/3251944/post347603615/

Григориј Александрович се вратио у Јаши, где се одлучивало о судбини Балкана, односи између Турске и Русије. Овде је наставио свој активан рад., али невоља је потекла одакле нису очекивали: Потемкин се разболео од малигне кримске грознице. Било му је све боље, онда је опет болест узела данак. Коначно, Потемкин одлучује да оде у Николаев, надајући се, да ће му локална клима помоћи да се избори са болешћу. Отишао је 4 октобра 1791 у години, следећег јутра Потемкин се осећао лоше. Тражио је да га изведе из кочије и спусти на земљу. Ево, у степи, недалеко од молдавског села Редении-Вецхи, Григориј Потемкин је умро. Сахранили су га у катедрали Св.. Катарине у тврђави Херсон.

“Скинути”, (1979)

Кадр из х/ф "Взлет" о русском ученом К. Э. Циолковском
Кадр из х/ф “Скинути” о русском ученом К. Е.. Циолковском

Художественный фильм “Скинути” относится к категории фильмов биографического характера. Нарочито, здесь показаны некоторые этапы жизни русского ученого-самоучки Константина Эдуардовича Циолковского. Ожидать веселой атмосферы от ленты не стоит, фильм больше нацелен на развитие эрудиции и философской мысли зрителя.

Посмотреть х/ф “Скинути” можно овде.

1. Команда фильма “Скинути”

Жанр фильма: драма;
Режиссёр: Савва Кулиш;
Автор сценария: Олег Осетинский;
В главных ролях: Евгений Евтушенко – Циолковски;
Лариса КадочниковаВарвара Евграфовна, жена Циолковского;
Елена ФиногееваЛюба, дочь Циолковского;
Георгий БурковРокотов, купец;
Кирилл АрбузовИгнатий, сын Циолковского;
Альберт ФилозовПанин аптекарь, друг Циолковского;
Оператор: Владимир Климов;
Композитор: Олег Каравайчук;
Кинокомпания: Мосфильм, Первое творческое объединение.

2. Сюжет кратко

У филму “Скинути” 2 серии, каждая из которых длится чуть больше часа. В первой серии нас знакомят с чудоковатым калужским учителем-самоучкой Циолковским К. Е.. и его семейством. Показана первая встреча с аптекарем Паниным, который на долгие годы станет другом Циолковского. По ходу действия зрителю демонстрируется то научное направление, в котором двигается ученый, Наиме: разработки летательного аппарата, а также отсутствие каких-либо перспектив по внедрению этих научных разработок в российскую действительность.

Дочь Люба, сын Игнатий Циолковскогоих судьбы трагичны, в фильме это отображено достаточно эмоционально. Вторая серия вообще более эмоционально насыщена. Как-то проникаешься переживаниями ученого, чьи беды личного, семейного характера перемежаются с печальным чувством отчужденности среди праздного общества, непониманием им его глобальных, революционных для всего мира идей.
Завершается фильм подытоживанием жизни Циолковского, тех моментов, которые не вошли в сюжет, Наиме: мировым признанием гения.

Что понравилосьоператорская работа, философские закадровые размышления ученого, динамичность повествования, некоторые сцены весьма пронзительны.
Не очень понравилось: выбор актера на роль Циолковскогопоэта Евгения Евтушенко. Мне кажется, он непопалв характер, темперамент Циолковского. Мнение сугубо субъективное. Еще существенный момент: ученый был глух и это факт, но в фильме он проигнорирован. Ознакомиться с биографией К. Е.. Циолковского можно овде.

3. Эстетика фильма “Скинути”

"Взлет", (1979)

Константин Циолковски (1857-1935), Ижевское – Калуга

Циолковский Константин Эдуардович

1. Ко је Константин Циолковски

Константин Циолковски руски научник, самоук, оснивач модерне астронаутике. Прво су идеје Циолковског о истраживању свемира, неупадљиве у научној заједници, касније послужиле као подстрек за активно спровођење његових теоријских достигнућа у пракси.. У филму “Скинути” (1979) визуелно се можете упознати са биографијом Константина Едуардовича.

“Исход мојих реформских тежњи био је само један: опрема, Наука, проналазак и природна филозофија. У почетку је све било у царству снова, а онда је моја иновација почела да избија и била је разлог, одгурнувши од мене верне несумњиве научнике. Био сам искорак, реформатор и као такав није био признат. Ко би се могао сложити са човеком, који су се усудили да пољуљају саме темеље наука. Како можеш да порекнеш Лобачевског, Ајнштајн и њихови следбеници у Немачкој и Русији!”
Циолковскиј К. Е.. “Особине из мог живота”

2. Година и место рођења. Порекло

Циолковский К.Э.

Рођен Константин Едуардович Циолковски 5 септембар 1857 године у селу Ижевское, Рјазанска губернија. Пољске корене вуче од оца. Презиме Тсиолковски потиче из града Тсиолково, оно што је некада било у војводству Плоцк. Преци научника поседовали су села на овим местима. Мајка Циолковског – од ситних властеоских племића татарске породице Јумасхевс.
Судећи по мемоарима Константина Едуардовича(“Особине из мог живота”) његови родитељи су имали управо супротан карактер. Ако је мајка била весео активан лик, затим отац, супротно, суморна и повучена.
Финансијска компонента породице Тсиолковски била је скромна. Отац је неколико пута мењао посао, сваки пут пресељење са породицом на ново одредиште, и на крају, Циолковски се настанио у Вјатки.

3. Глухоћа Циолковског. образовање.

Циолковский К.

Тсиолковски је изгубио слух у тим годинама 9 године. Разлог за ово била је компликација након пренете шарлахне грознице.. У својим мемоарима научник размишља о утицају овог физичког инвалидитета на читав његов будући живот.. Глувоћа га је отргла од другова, од уобичајеног начина живота у друштву и заронио у себе, у своје мисли, фантазија. Резултат овог отуђења – вредне идеје за цело човечанство.

ИН 1892 године, већ наставница физике у епархијској женској школи, Циолковски, да би боље чули одговоре ученика, направио посебну лулу, коју сам прислонио на уво.

4. образовање

У почетку је мајка била ангажована у образовању деце у породици Тсиолковски, Марија Ивановна. Константин Едуардович је препознао њен таленат и живост ума. Године умрла је Марија Ивановна 38 године, у то време је Константин био 13 године. Према његовим речима, три године је одустао од било ког образовног процеса, називајући ову државу “тупост”, иако је похађао класичну гимназију Виатка. ИН 14 године Циолковски се изненада заинтересовао за геометрију, аритметика, физике и почео случајно самостално да проучава ове предмете. Паралелно сам се заносио радом на стругу, било је размишљања о стварању балона. Отац није могао да не примети синову способност за технологију и послао га је на студије у Московску техничку школу.

Тсиолковски је студирао у Москви три године (1873-1876), након чега је из различитих разлога био принуђен да се врати оцу у Вјатку. На лицу места почео је да зарађује подучавајући алгебру и геометрију.. Младић је имао способност да на приступачан начин објасни сложене предмете., што је најпозитивније утицало на његову репутацију учитеља. Никада се није ценкао за своје плате., како би му се људи различитих прихода увек могли обратити за помоћ. Његова друга карактеристика, као учитељ са знањем, било је укључивање визуелног материјала у образовни процес (фигуре), коју је направио својим рукама и донео на часове.

ИН 1878 године Циолковски, Константин и отац, вратио у Рјазањ. Овде Константин није успео са туторством, и одлучује се за полагање екстерног испита за звање учитеља јавних школа, која је успешна и изводи се у септембру 1879 у години. Четири месеца касније, добио је састанак у граду Боровск близу Калуге.. ИН 1892 године Циолковског, као један од најбољих наставника, пребачен у Калугу (Окружна школа Калуга), град, где ће научник живети до краја свог живота.

5. Допринос Циолковског науци

“Неизбежно је прво: размисли, фантазија, прича. Након њих следи научно рачунање, и на крају, круне егзекуције су мислиле”.
Циолковскиј К. Е..

Циолковский с зеркалом

Људи око њега сматрали су Циолковског ексцентриком и сањаром. Ово мишљење се променило како су научни радови учитеља Калуга прихваћени у научном светлу.. Прва објављена дела Циолковског попут: “Теорија гаса”, „Механика животињског организма“ и „Трајање сунчевог зрачења“ наишли су на позитивне критике истакнутих градских научника. Шта се не може рећи о његовој иновативној идеји стварања ваздушног брода.

Циолковски је прво размишљао о побољшању балона у 1885 године, а резултат ових рефлексија био је проналазак летелице са танком металном љуском са валовитим бочним зидовима, а уместо водоника, научник је предложио употребу загрејаног ваздуха. Међутим, научна заједница није сматрала потребним да посвети време и издвоји средства за стварање модела ваздушног брода Тсиолковски.

ИН 1887 године Циолковски је написао научнофантастичну причу "На Месецу". Моћ научникове маште била је тако велика, да је његов опис површине Месеца од личности јунака приче, нашавши се на земљином сателиту, како сада разумемо, били изненађујуће тачни: “Суморна слика! Чак су и планине голе, бесрамно се свукао, пошто на њима не видимо светлосни вео - прозирну плавичасту маглицу, које ваздух баца преко земаљских планина и далеких предмета ..., упадљиво изразити предели! И сенке! О ТОМЕ, каква мрачна! И какви нагли прелази из таме у светлост! Нема тих меких преливања, на које смо толико навикли и које могу само да дају атмосферу. Чак и Сахара - и то би изгледало као рај у поређењу с тим, шта смо видели овде”. Испоставиле су се тачне и претпоставке Тсиолковског о погледу на Земљу и Сунце са Месеца., а у вези са појавом разних физичких процеса тамо.

ИН 1894 године Циолковски је написао чланак „Аеростат или попут птица (авијација) Летећа машина ". И опет, испоставило се да се научна заједница Русије оглушила на идеје самоуког учитеља. Касније 20 године у Европи лансирао први моноплан, што је одговарало раније описаном Циолковском “птичји аутомобил”.

ИН 1903 године Циолковски написао чланак “Истраживање светских простора млазним уређајима”, у којој је предложио да се за истраживање свемира користи ракета са мотором на специјалном гориву од течног водоника и кисеоника, а такође израчунао брзину (“друга свемирска брзина”), на којој брод може ући у Сунчев систем. Овај и многи други практични аспекти послужили су као основа за, на којој је изграђена совјетска ракета.

Међу осталим занимљивим идејама Циолковског разликује се проналазак лифта, помоћу којих су људи могли да уђу у свемир, као и лебдеће возове (“Отпор ваздуха и брзи воз”, 1929). Штавише, Циолковски је описао своју идеју о, куда треба да се креће човечанство у свом развоју, померајући границе уобичајеног земаљског схватања.

6. Лични живот. последње године живота

Циолковски је читав свој живот посветио науци, намерно одустајући од искушења дубоких личних односа. Са прагматизмом је приступио избору жене. Циолковски се оженио у 23. години са ћерком свештеника истоверске цркве у Боровску, од кога је изнајмио стан. Девојчица се звала Барбара. Према, Циолковски, међу њима није било љубави, али постојало је поштовање. У браку је рођено седморо деце, двоје од њих извршили су самоубиство (Игњатија и Александра), један је умро у детињству.
Његова кћерка Марија у својим мемоарима пише о сложеном карактеру Тсиолковског. Читав живот и живот чланова домаћинства, према њој, били подређени оцу. Талентовани наставник у образовним институцијама, где је морао да предаје, Циолковски је био строг и нетолерантан према својој деци.
Константин Едуардович се сматрао заљубљеним, завистан, док намерно није дозволио да се преда чулним поривима, објашњавајући свој мушки аскетизам одговорношћу према жени и деци. Своје мисли о својој породици научник је сам сажео у својим мемоарима.: “деца нису здрава од таквих бракова, срећан и срећан”.

Успостављањем совјетске власти, лик Циолковског је постао уочљив. Изабран је за члана Социјалистичке академије друштвених наука (1918). У новембру 1921 године, научнику је додељена доживотна пензија за услуге домаћој и светској науци.

Циолковски је умро 19 септембар 1935 године живота 78 године од рака желуца. Дошли су да виде последње путовање чудног самоуког научника 50 хиљаду. особа.

Константин Циолковский (1857-1935), Ижевское - Калуга

Шестое июля”, (1968)

кадр из х/ф "Шестое июля"кадр из х/ф "Шестое июля"
кадр из х/фШестое июлякадр из х/фШестое июля

Шестое июляпонравится любителям и ценителям качественного исторического кино. Смотрится фильм динамично. Эффект погружения в атмосферу событий сумасшедшего 1918 года присутствует. Работа актеровна высоте, између осталог, как и работа гримеров (на пример, сходу не узнать Василия Ланового в роли Ф. Дзержинского, так мастерски над ним поработали). В фильме предусмотрена хронология событий в виде заставок, что добавляет документальности. Наверно, такие фильмы стоило бы показывать детям в школе на уроке истории в качестве закрепляющего материала.

Посмотреть х/фШестое июляможно овде.

1. Команда фильмаШестое июля

В ролях:
-Юрий Каюров — в роли Владимира Ильича Ленина;
Владимир Татосов — Свердлов;
Василий Лановой — Дзержинский;
Борис Рыжухин — Чичерин;
Георгий Куликов — Бонч-Бруевич;
Владимир Самойлов — Подвойский;
Алла Демидова — Мария Спиридонова;
Иван Соловьёв — Андрей Колегаев, член ЦК партии левых эсеров;
Армен Джигарханян — Прош Прошьян, член ЦК партии левых эсеров;
Николай Волков — граф Вильгельм Мирбах, немецкий посол.

Жанр: исторический фильм;
Режиссёр: Юлий Карасик;
Автор сценария: Михаил Шатров.

2. Сюжет кратко

1918 године. В России сложная послереволюционная обстановка раздрая. В марте подписан Брестский мир, согласно которому РСФСР вышел из Первой мировой войны. Однако договор этот не всем революционерам по душе. Нарочито, партия левых эсеров вступает за отказ выходить из войны, о чем и заявляет 4 июля на V Всероссийском съезде Советов рабочих, крестьянских, красноармейских и казачьих депутатов. Ленин обосновывает не целесообразность подобного хода.

6 июля на заседании эсеры принимают решение провести теракт, а именно устранить немецкого посла графа Вильгельма фон Мирбаха, и тем самым разорвать заключенный в марте договор. Дело это поручают Якову Блюмкину, с чем тот успешно справляется. Далее эсеры не сбавляя активность, захватывают важные городские объекты.
Тем временем Ленин дает распоряжение о скором прибытии в Москву частей Латышской стрелковой дивизии для подавления лево-эсеровского мятежа. На следующий день части прибыли в город и утихомирили мятежников.

3. Эстетика фильма

Александра Коллонтай (1872-1952), Санкт Петербург – Москва

Алксандра Коллонтай.

1. Александра Коллонтай (Домонтович), године и места рођења. Присхождение

Александра Михайловна Коллонтай родилась 19 Мартха 1872 р. в Санкт-Петербурге в родовитой и обеспеченной семье.
Девичья фамилия КоллонтайДомонтович. Фамилия эта является производным от имени давнего предка Александры Михайловны Довмонта Псковского, жившего в 18 у. и княжившего в Пскове.
Глава семейства Домонтовичей, Михаил Алексеевич, из украинских дворян, знатный генерал, уважаемый человек. Во время русско-турецкой войны (1878-1879) был в разгаре событий на Балканах, а позже губернатором Тырнова в Болгарии.

Мать Александры Михайловны была дочерью скупщика и продавца леса Александра Масалина, прибывшего в Петербург из Финляндии. И хотя человеком он был предприимчивым и успешно сколотил себе состояние, фамилия его не была родовитой. Однако эта условность не помешала, коначно, породниться ему с авторитетной семьей Домонтович.
Историю своей семьи Коллонтай подробно описывает в мемуарахИз моей жизни и работы.

2. образовање. Брак.

Семья Коллонтай - Александра, муж Владимир, сын Миша.

Увлечению Коллонтай революционными идеями предшествовали годы домашнего обучения, качественного и разностороннего. Среди прочих необходимых образовательных навыков Александра владела немецким, французским, английским, финским языками, что сослужило ей в дальнейшем хорошим подспорьем в агитационной деятельности.
До того, как появились первые мысли о преобразовании царской России, Шура Домонтович мечтала стать писательницей и даже написала повесть. Для объективной оценки своего писательского мастерства она отправила повесть писателю Короленко, который ответил ей нелестным отзывом: «Если бы вы писали пропагандистские листовки, вы бы могли достигнуть большего. К беллетристике у вас меньше данных». Тако, можеш рећи, Короленко далзеленый светбудущей революционерке и профессиональной агитаторше Коллонтай.

ИН 1893 году Александра Михайловна вышла замуж за выпускника Военно-инженерной академии, офицера Владимира Коллонтая, который приходился ей, између осталог, троюродным братом. Вскоре у пары родился сын Миша. Однако быт и стандартное для женщин той эпохи времяпрепровождение никак не соответствовало живому, идейному и деятельному характеру Александры. Ей захотелось посвятить себя нечто большему, чем просто семья.
Наблюдая за темной и тяжелой жизнью простого трудового народа, Коллонтай находит, что помочь ему освободиться от этого было бы делом благородным и правильным. Штавише, положение женщин в мире ей кажется также удручающим, и оставить его без внимания она тоже не может. Через свою бывшую учительницу она сближается с подпольным движением, где знакомится с Еленой Стасовой, активной деятельницей русской революции, которая преподала ей азы конспиративной работы.

3. Путь в революцию

Коллонтай Александра Михайловна
Коллонтай А. М.

За границей я могла бы читать всю запрещенную в России литературу и встретила бы живых людей, участвующих в рабочем движении. Своего маленького Мишу я могла бы оставить у моих родителей, а Коллонтай должен понять, чего я хочу в жизни и почему я. должна уехать от него. Если он этого не поймет — значит, все равно вместе нам жизни не прожить. От своей задачи я не откажусь. Я уйду к тем, кто хочет освобождения рабочих от капитализма, от царизма.

Коллонтай А. М. “Из моей жизни и работы

Воспользовавшись благовидным предлогом учебы в Цюрихе, у 1898 году Коллонтай срывается с места и уезжает от мужа и сына в Европу, чтобы там в полной мере ознакомиться с революционными идеями Маркса. Через год Коллонтай вернулась. За это время ею были написано множество статей, литературно-научных трудов. Ее публикуют в различных изданиях, и параллельно Коллонтай занимается подпольной работой. В следующую свою поездку за границу она знакомится с Розой Люксембург, сближается с Плехановым.

9 Децембра 1905 года Коллонтай находилась в Санкт-Петербурге и стала свидетельницей событийКровавого воскресенья”. В своих воспоминаниях она описывает произошедшее в характерных для оппозиционера красках, обвиняя царизм в нечеловеческом отношении к своему народу, умалчивая, меж тем, о провокациях со стороны подготовленных мятежников.
У истом 1905 году Коллонтай знакомится с В. Лениным.

ИН 1908 году Александра Коллонтай спешно эмигрировала. В ее адрес были выдвинуты обвинения в призывах к вооруженному восстанию в книгеФинляндия и социализм”. За границей Коллонтай не прекратила своей активной деятельности, већ напротив, развила ее. Посетила ряд европейских стран, побывала в США, где она также выступала с лекциями, призывая простой народ объединиться для войны против капитализма.

Суть агитаций Коллонтай: народ должен забыть о своей национальной принадлежности, быть выше этого. Объединяться люди, у овом случају, будут по классовому признаку. Другим ее активным обращением к массам единым фронтом выступить против войны, солдатам же предлагалось сложить оружие. По чаянию революционеров, именно в руках простого народа, как самой заинтересованной стороны, находится воля остановить эту кровопролитную войну, развязанную капиталистами (речь о Первой мировой войне).
Лучший исход для Российской империи в войне есть проигрыштакое отношение к положению России в этой мировой схватке сформулировал В. И. Ленин, а Коллонтай, горячая его сторонница, эту формулировку активно внедряла в массы. Тако, по мнению революционеров, война империалистическая перерастет в войну гражданскую. И лишь после этого возможно построить справедливое общество.

4. После револуције 1917

Коллонтай А. М., революционерка

После победы революции в феврале 1917, Коллонтай была избрана членом ЦИК от большевиков. За активную антивоенную агитацию среди солдат и матросов в условиях установившегося в странедвоевластияАлександру Михайловну арестовали и отправили в тюрьму с подачи Временного правительства. Усилиями М. Горького и Л. Красина, ее тем не менее, в скором освободили.

30 октобра 1917 года Коллонтай получила лично от В. Ленина пост народного комиссара общественного призрения в 1-м составе Совета народных комиссаров, тако, она стала одной из первых женщиной-министром. В этой должности в трудных условиях и за короткий срок ей удалось наладить выплаты пенсий и зарплат населению.
Именно по ее инициативе формируется Отдел по охране материнства и младенчества, а также Коллегия по охране и обеспечению материнства и младенчества. Теперь каждая женщина и ее дети могли рассчитывать на защиту государства.

У јануару 1918 године у “ВоззванииПатриарха Тихона Александра Коллонтай была предана анафеме. Причина: попытка активистки реквизировать Александро-Невскую лавру в Петрограде. Под началом Коллонтай действовали матросы, которые встретили жесткий отпор со стороны верующих. В ходе акции погиб протоиерей Петр Скипетров. Некрасивая получилась история.

5. Борьба за права женщин.

Коллонтай А .М.

В предреволюционной России заметно усилилась активность женщин, и, как следствие, исходя из некой идейной или политической позиции, они стали группироваться в разного рода кружки и организации. Коллонтай не принадлежала ни к одной из этой группировок, хотя и контактировала с их участницами. Для Александры Михайловны та позиция для женщины, которую продвигали феминистки, суфражистки и пр. казалась слишком ограниченной.
Женщина в строительстве советского государства, по мнению Коллонтай, должна идти в одном строю с мужчинами, наравне с ним. Именно эту задачу она преследовала, когда по ее инициативе в 1919 году был создан женотдел ЦК РКП(б). Женской неграмотности был дан бой, для женщин стали издаваться журналы (“Работница”), женщин приглашали на митинги и конференции, а также всячески привлекали к работе в различных учреждениях женотделов, тем самым пробуждая в них желание включиться в общественно-политическую жизнь государства.

6. Теория стакана воды

За свою идейную позицию относительно положения женщины в молодом государстве Александре Коллонтай часто приписывают авторствотеории стакана воды”, очень популярной среди молодежи в 1920-х годах, суть которой сводится к одной простой мысли: для удовлетворения своих инстинктивных сексуальных потребностей человек не должен испытывать сложности, в виде обязательств к партнеру. Достаточно просто быть ему, как минимум, симпатичным. Секс без любви и обязательствпростое действие сродни элементарной возможности выпить стакан воды в момент жажды. Ипак, Коллонтай не является автором этой теории, однако схожие мотивы можно обнаружить в ее теоретических работах относительноновой женщиныв новых условиях: “Семья перестала быть необходимой. Она не нужна государству, ибо отвлекает женщин от полезного обществу труда, не нужна и членам семьи, поскольку воспитание детей постепенно берет на себя государство” или “Изживший себя институт семьи противоречит идее коммунизма; вместо нее надо просто создать фонд помощи всем, кто нуждается из-за последствий свободной любви”.

7. Лични живот. Павел Дыбенко

Дыбенко П. и Коллонтай А.
Дыбенко П. и Коллонтай А.

Личная жизнь Александры Коллонтай была очень насыщенной. Она, можда, относилась к тому типу женщин, которых принято называтьроковыми”, либо просто была женщиной с холодным рассудком.
Первым известным нампострадавшимот любви к Александре стал учитель русской словесности Остроградский. Мужчина хотел отравиться, но его успели откачать.
ВторойИван Драгомиров, сын знаменитого полководца Драгомирова, действовал наверняка: погиб от пули, застрелился.
Александр Шляпников, ответственное лицо в партии большевиков, некоторое время пребывал в качестве гражданского мужа Коллонтай, после расставания получил нервный срыв.
Даље, морской офицер (имя неизвестно), влюбленный в Коллонтай, покончил с собой, узнав о ее практическом применении в жизнитеории стакана воды”. Так что, в этм спискенесчастныхотносительно легко отделался первый законный муж КоллонтайВладимир. Умер он в госпитале в 1917 р.

Обраткана любовном фронте прилетела к Коллонтай в 1917 году в виде Павла Ефимовича Дыбенко. Нарком по морским делам (морской министр), глава Центробалта, он стал законным супругом Александры Михайловны. Разница в возрасте между молодоженами составляла 17 године. Александре Михайловне на тот момент исполнилось 45 године, Дыбенко – 28. Онаобразованная дворянка из столицы, Је ли он – малограмотный матрос с Черниговщины. Но между ними зажглась искра, страсть такого рода, что Коллонтай не переставала удивляться самой себе, обнаружив, что способна испытывать ревность и прочие собственнические чувства к мужчине, что совершенно расходилось с ее пониманием образановой женщиныв советском государстве, напрочь свободной от подобных предрассудков. Можда, из всех до сих пор присутствовавших в ее жизни любовников Дыбенко продержался дольше всех.

Коллонтай А. и Дыбенко П.
Коллонтай А. и Дыбенко П.

Дыбенко обладал огромным авторитетом среди матросов, и этот факт вынуждал большевистское правительство общаться с ним аккуратно, даже в тех случаях, когда вел он себя своевольно.
В феврале 1918 года части Красной армии, действовавшие под командованием Дыбенко, не выдержали атаки кайзеровских войск под Псковом и Нарвой и отступили в Ямбург. Здесь Дыбенко должен был соединиться с войсками генерала Парского Д. П., но вместо этого он стал вести себя с некогда царским генералом показательно пренебрежительно, не желая согласовывать военные действия против врага. Даље, оказавшись в Москве, Дыбенко своим неадекватным поведением вынудил Ленина дать приказ арестовать его. Вызволять мужа бросилась Коллонтай. Ей, как авторитетной большевичке, выдали супруга на поруки, однако вскоре он бежал из-под надзора в Самару в сопровождении несколько сотен матросов. После длительных переговоров Дыбенко уговаривают вернуться в Москву (снова не без участия Коллонтай), где над ним состоялся суд. Дыбенко оправдывают, но из партии все-таки исключают.
Вскоре после этого Дыбенко попал к немцам в плен. Ему грозил расстрел, но вмешательство Коллонтай в очередной раз поменяло ход событий: Дыбенко обменяли на немецкого пленного офицера.
По прошествии некоторого времени Дыбенко снова получил возможность командовать воинским подразделением и со временем даже стал командующим Крымской армией.

Однако и этим отношениям суждено было завершиться. Постоянные измены мужа совершенно извели Коллонтай, пришлось ей унижаться до ревнивых истерик. После очередной из них Дыбенко выстрелил себе в грудь, но пуля попала в орден и не достигла цели. Его отправился лечиться в госпиталь, а Коллонтайсбежалаот любви в должности посла в Норвегию по назначению И. Сталина. Дыбенко Павел был расстрелян в феврале 1938 у години.

8. Первая женщина-посол

Коллонтай А. цветное фото
Коллонтай А. М.

ИН 1922 году Александра Коллонтай была направлена И. ИН. Сталиным чрезвычайным и полномочным послом в Норвегию. В истории до этого момента женщина-посол была замечена единожды и то в далеком 17 у. (Катарина Стопиа, посол Швеции в России). ОД 1926 од стране 1927 Коллонтай налаживала советско-мексиканские отношения, находясь в Мексике.

У току 1930-1945 ии. Александра Михајловна – посол в Швеции. Ее усилиями поддерживался нейтралитет этой страны в период борьбы Гитлера за симпатии в Скандинавии.
ИН 1944 году Коллонтай снова взялась за посредническую роль на переговорах о выходе Финляндии из войны, и работу свою выполнила успешно.

9. последње године живота

В должности посла в Швеции Коллонтай пробыла до 1945 у години. В марте она прибыла в Москву, а в июле завершила свою, так сказать, дипломатическую карьеру. Причины тому объективные: почтенный возраст (73 у години) и последствия перенесенного инсульта. После этого, Александра Михайловна занялась написанием мемуаров. Много воспоминаний она оставила о Ленине В. И.

Умерла Александра Коллонтай 9 Мартха 1952 р. во сне от инфаркта. Похоронена в Москве на Новодевичьем кладбище.

Александра Коллонтай (1872-1952), Санкт-Петербург - Москва

Александар Беноа (1870-1960), Санкт Петербург – Париз

Александр Бенуа
Александар Беноа
1. Год и место рождения Александра Бенуа. Породица

Александр Николаевич родился 3 Може 1870 године у г.. Санкт Петербург. В семействе Бенуа к любому виду творчества относились трепетно, стараясь развивать обозначившийся талант. Отец художника, Николай Леонтьевич Бенуа был потомком бежавших в Россию от революции французов, занимал должность академика архитектуры. Его брат, Леонтий, был художником и музыкантом. Мать художника Камилла Альбертовна, происходила из итальянского рода Кавос. Ее дед состоял капельмейстером русской и итальянской оперных трупп и написал немало музыкальных произведений.
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
Александру Бенуа 5 године. Париз, 1875 р.
2. образовање

Рисовать Александр Николаевич начал еще в детстве, проходя обучение в частном детском садике. ОД 1885-1890 ии. Бенуа учился в частной гимназии Мая К. И., где сдружился с рядом талантливых молодых людей, позднее составивших основу общества “Свет уметности”. Речь идет о Сомове К., Нувеле В., Философове Д. (двоюродный брат С. П. Дагилева), Баксте Л.
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
Александр Бенуа студент

В семье Бенуа придерживались традиций консервативное искусства, в то время как Александр приветствовал отступления от академического мастерства. Был период в жизни молодого художника, когда он, будучи гимназистом, стал посещать вечерние классы Академии Художеств. Но вскоре разочаровался, и после окончания гимназии решил пойти учиться на юриста. А своим учителем живописи выбрал старшего брата Альберта, прекрасного акварелиста, дополнив обучение самостоятельно составленной программой с упором на изучение истории искусств.
3. Первые попытки заявить о себе

ИН 1893 године (23 у години) Бенуа впервые выступил со своими работами на отечественной выставкеОбщества акварелистов”.
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
Версаль, 1898

Однажды Бенуа попалась в руки книга Р. МутераИстория живописи”, и по прочтению обнаружилось, что в работе автора нет ни строчки о живописи русской. Тогда молодой человек, движимый чувством справедливости, написал Мутеру письмо, особо не рассчитывая на ответ. Каково же было удивление Бенуа, когда писатель написал ему, честно признавая тот факт, что совсем не знаком с русской живописью. Он предложил Александру самому написать статью по недостающей теме, которая в следующем издании будет включена в книгу. Бенуа справился с работой блестящетак состоялся его первый опыт в деле искусствоведения. Позже текст перевели на русский язык и напечатали в российских журналах. Бенуа сразу привлек к себе внимание, најпре, как практик и теоретик в одном лице.
4. “Свет уметности”

ИН 1898 году Бенуа с единомышленниками (ДО. Сомов, ИН. Нувель, Д. Филозофи, Л. Букт, М. Добужинский, Е.. Лансере) создает журнал “Свет уметности”. О целях журнала сам Александр Николаевич говорил так:

«Нами руководили не столько соображенияидейногопорядка, сколько соображения практической необходимости. Целому ряду молодых художников некуда было деваться. Их или вовсе не принимали на большие выставкиакадемическую, передвижную и акварельную, или принимали только с браковкой всего того, в чем сами художники видели наиболее явственное выражение своих исканий… И вот почему Врубель у нас оказался рядом с Бакстом, а Сомов рядом с Малявиным. ДО “непризнаннымприсоединились те изпризнанных”, которым было не по себе в утвержденных группах. Главным образом, к нам подошли Левитан, Коровин и, к величайшей нашей радости, Серов. Опять-таки, идейно и всей культурой они принадлежали к другому кругу, это были последние отпрыски реализма, не лишенногопередвижнической окраски”. Но с нами их связала ненависть ко всему затхлому, установившемуся, омертвевшему».

Кустодиев, "Мир искусства", Бенуа
Кустодиев Б.. М. Групповой портрет художников общества “Свет уметности”
5. Живопись Бенуа

Бенуа практически всегда отдавал предпочтение пейзажной живописи. Его первые самостоятельные работы (1892-1895) представляют собой цикл изображений Павловска, Петергофа, Царского Села, уголков старого Петербурга, а также городов Германии и Швейцарии, их старинных кварталов и памятников архитектуры. Позднее, уже зрелым мастером, Бенуа исполнил серии пейзажей Версаля, к которому много раз возвращался (1896, 1897, 1898, 1905, 1906, 1907, 1914), Петергофа (1900), Ораниенбаума (1901), Павловска (1902), Рима (1903), Венеции (1912).
Бенуа, Версаль. Фонтан Бахуса зимой. 1905 г
Версаль. Фонтан Бахуса зимой. 1905 р
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж

Во всех этих сериях преобладают изображения исторических местностей, дворцовых парков и произведений искусства. Природа интересовала художника главным образом в ее связи с историей. Лишь впоследствии, среди работ 1911-1916 годов начали возникать чисто пейзажные циклы акварелей, изображающих природу Италии, Швейцарии и Крыма.
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
6. Работа Бенуа в театре

Дебют Александра Бенуа как театрального художника состоялся в 1902 године, ему доверили оформить постановку оперы Р. Вагнера «Гибель богов» на сцене Мариинского театра. ИН 1903 году он занимается эскизами декораций к балету Н. ИН. Черепнина «Павильон Армиды».
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
Декорации А. Бенуа к опере «Гибель богов» на сцене Мариинского театра

Именно Бенуа принадлежит идея создания частной балетной труппы, начавшей в 1909 году триумфальные выступления в Париже – «Русские сезоны». В труппе он занимал пост директора по художественной части. Роль Дягилева С., с именем которого неизменно связывают успехРусских сезонов”, скорее в успешном администрировании, умении завязывать знакомства и решать финансовые вопросы.
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
Декорации А. Бенуа к балетуПетрушка
7. Бенуа-иллюстратор

Помимо прочего Бенуа является одним из самых активных деятелей художественного движения, возродившего в России искусство книжной графики. Первые пробы на этом поприще пришлись наПиковую дамуПушкина, иллюстрации Бенуа вошли в трехтомное собрание сочинений Пушкина. ИН 1904 году им единолично была иллюстрированаАзбука в картинках”.

Лучшей из книжных работ художника считаются рисунки к «Медному всаднику» Пушкина. Цикл первого варианта состоит из 32 рисунков тушью и акварелью, имитирующих цветную гравюру на дереве.
Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж
иллюстрация А. Бенуа к поэмеМедный всадник
8. После револуције

ОД 1917 од стране 1926 год Бенуа заведовал Картинной галереей Эрмитажа, тј. был государственным служащим. ИН 1921 году были арестованы два брата художникаЛеонтий и Михаил. ИН 1926 году художник уехал в Париж для оформления спектакля вГранд-операи больше не вернулся в большевистскую Россию.
художник Александр Бенуа

На новой родине Александру Бенуа ничего значительного уже создать не удалось. Единственным наследием этого периода стали его мемуары о детстве и юности, о периодесеребряного века”, с его идейными поисками и становлением.

Умер Александр Николаевич в 1960 году во Франции, прожив почти 90 године.

Александр Бенуа (1870-1960), Санкт-Петербург - Париж

Знаменитые женщины-революционерки России

К нач. 20 у. в российском обществе женская его половина все увереннее стала заявлять о своем праве жить без ограничивающих ее деятельность условий. Многие женщины осознали, что готовы выйти из рамок семейных обязанностей и проявить себя в других сферах жизни. Нарочито, испоставило се, что такое чисто мужское намерение, как подготовка и проведение в стране госпереворота, характерно и вчерашним кисейным барышням. Прежде всего, романтикой революции увлеклись образованные, родовитые дамы, и некоторые из них показали впечатляющую продуктивность.
Здесь будет постепенно формироваться список женских имен революционерок из различных политических партий с кратким изложением их биографии и заслуг в ходе радикальных перемен и впоследствии.

1. Александра Коллонтай (Домонтович)

Александра Коллонтай (Домонтович), жизнь и деятельность
Александра Коллонтай (Домонтович)

Александра Михайловна Коллонтай (1872-1952), дворянка, отец высокопоставленный генерал, участник и герой русско-турецкой войны (1877-1878ии). Своенравная, образован, в один прекрасный момент, уже будучи замужней дамой, она осознала, что не хочет жить прежней сытой жизнью, док, как простой народ страдает от деспота-царя. Со всей своей энергией она влилась в социал-демократическое движение, а после свершившейся революции стала первой в мире женщиной-министром: в первом Советском правительстве Коллонтай была избрана наркомом государственного призрения (социального обеспечения). В тяжелых условиях 1917 – 1918 ии. Александре Михайловне удалось организовать работу по социальной помощи населению.

Другой важной деятельностью Коллонтай отметилась на посту посла от СССР в Швеции. Здесь во время Второй Мировой войны она приложила ряд усилий в поддержании Швецией нейтралитета, а также, используя шведские наработки, у 1944 р. посодействовала выходу Финляндии из войны.

Ведущую роль Коллонтай сыграла также в деле разрушения пережитков прошлого относительно женщин. Она публично поддерживала мысль о том, что женщина может быть самостоятельной единицей, а не только приложением своему мужу. При этом институт семьи Коллонтай никогда не отрицала, подчеркивая лишь важность гендерного равноправия.

2. Лариса Рейснер

Лариса Рейснер, революционерка
Лариса Рейснер

Лариса Михайловна Рейснер (1895-1926) – талантливая писательница и журналистка. Родилась в обеспеченной и интеллигентной семье. Идеями коммунизма увлеклась еще в юности. В литературе Лариса заявила о себе в возрасте 18 године. ИН 20 лет вместе с отцом издавала журналаРудин”, суть которого сводилась к сатире над особенностями русской жизни.

В революционном движении Лариса быстро нашла себе место, и вот она уже комиссар Балтфлота. ИН 1918 године – Рейснер член ВКП(б), комиссар Генштаба Военно-Морского флота, участница боевых действий в Казани. ИН 1921 году вместе с мужем Ф. Раскольниковым отправляется с дипмиссией в Афганистан.
Свидетельница Гамбургского восстания в Германии, Рейснер описала это событие в своей книге и очерках. Поездка на Донбасс завершилась сборником «Уголь, железо и живые люди».

Внешне привлекательная, Рейснер была знаменита своими любовными романами. В числе особо обсуждаемых из них ее отношения с Николаем Гумилевым. Писатель и моряк, поклонник джаза, Колбасьев С. И. также входил в число ее поклонников. Тем не менее замуж вышла Лариса за Федора Раскольникова, дипломата по роду деятельности. Однако и эти отношения оказались недолгосрочны, как и все последующие ее романы.
можда, какой-то счастливец и смог быобуздать” “валькирию революции”, однако жизнь ей была отмерена сроком 30 године. Скончалась Рейснер, можеш рећи, прозаично, учитывая ее насыщенную жизнь: умерла она от брюшного тифа, которым заразилась вместе с матерью и братом, выпив сырого молока. Мать и брат выжили, у Ларисы не хватило для этого ни душевных, ни физических сил.

3. Надежда Крупская

Надежда Крупская в молодости
Надежда Крупская

Надежда Константиновна Крупская (1869-1939) более известна нам как помощница В. И. Лењин. Но значение ее, наравно, гораздо шире. В молодом советском государстве именно Крупская задавала вектор развития культурной политики. Надежда Константиновна была помощницей, а также заместительницей наркома просвещения Луначарского. В ее ведомстве находилось создание изб-читален, библиотек, она запускала программы просвещения крестьянства, а также занималась многими другими образовательными моментами.

По инициативе Надежды Константиновны в 1918 р. был создан Петроградский институт внешкольного образования, в котором готовились кадры для борьбы с безграмотностью среди населения. Позже этот институт вырос в С.-Петербургский институт культуры. Такого рода программа оказалась продуктивной и дала свои плоды: в СССР смогли получить образование все. И если ранее это была прерогатива в основном высших слоев населения, после 1917 все советские люди получили равные возможности.

4. Елена Стасова

Стасова Елена, женщины в русской революции
Стасова Елена

Елена Дмитриевна Стасова происходила из знаменитой семьи дореволюционной России. Дед ее, Василий Петрович Стасов, видный архитектор, построивший, нарочито, Троицкий собор в Санкт-Петербурге.
Сын его, Владимир Васильевич Стасов (дядя Елены Дмитриевны) – публицистички, ликовни критичар, известный художественный критик, был человеком влиятельным в кругах интеллигенции. на пример, при его активном участии широкую популярность получило творчество художников-передвижников.
Отец Елены Стасовой, Дмитрий Васильевич, был не менее влиятельным. По роду деятельности он был адвокатом, взглядов придерживался демократических. В обществе за ним закрепилось прозвищесовесть русской адвокатуры”. Вот в такой семье формировалось мировоззрение Елены Стасовой, яркой участницы революционных событий.

Долгое время Стасова работала в структурах Коминтерна, позже в издательском деле. Во время Великой отечественной войны Елена Дмитриевна просилась на фронт в качестве военного переводчика, јер. хорошо знала иностранные языки. Но в силу возраста ей отказали в этом. Прожила Стасова долгую жизнь, пользуясь народными почетом и уважением. Оставила после себя достойные прочтения мемуары.

5. Мария Спиридонова

Мария Спиридонова, русская революционерка из эсеров
Мария Спиридонова

Мария Александровна Спиридонова в отличии от предыдущих в списке большевичек была одним из лидеров партии левых эсеров. Спиридонову можно назвать одной из самых ярких фигур в революционном движении, врста, его символом.
За участие в террористической деятельности в ходе революции 1905-1907 ии. Мария была арестована, сильно избита жандармами, после чего отправлена в Сибирь, где она пробыла до амнистии в феврале 1917 р. После своего возвращения из ссылки Спиридонова, благодаря приставшему к ней образу мученицы, молниеносно взлетела на политический российский Олимп.

В ходе революции 1917 года партия эсеров раскололась, и Спиридонова возглавила ее левое крыло, придерживавшееся более радикальных позиций, а в октябре 1917 года пошла на коалицию с большевиками.

Характер у Спиридоновой был волевой, она бескомпромиссно дискутировала по текущим вопросам с В. Лениным, со Свердловым во ВЦИКе. 6 Јул 1918 года Спиридонова стала одной из сторонниц мятежа левых эсеров, который произошел из-за отличного от большевиков отношения к Брестскому миру. Подробно о событиях 6 июля снят в 1968 году фильм с одноименным названием, где Любовь Спиридонову сыграла актриса Алла Демидова (Шестое июля”, 1968)
После победы большевиков партия левых эверов была ликвидирована. Спиридонову арестовали в 1937 године, али 11 септембар 1941 года она была расстреляна в числе прочих политзаключенных. Вреди напоменути, что во время своего заключения, она писала письма Ежову Н. И. с предложением убить Гитлера на том основании, что имела большой террористический опыт. Но судьба ее решена была иначе.

6. Ариадна Тыркова-Вильямс

Тыркова-Вильямс Ариадна, революционерка из партии кадетов
Тыркова-Вильямс Ариадна

Ариадна Владимировна Тыркова-Вильямс, историк, писац, автор биографии А. ОД. Пушкина. Входила в партию кадетов, впоследствии категорично подчеркивала свою антибольшевистскую позицию. По способу действия, активности, наравно, уступала Коллонтай, Крупской и другим большевичкам, тем не менее в рамках своей партии Ариадна Владимировна запомнилась как яркий оратор. Она выступала с критикой радикального реформирования страны, опасалась полного развала общественной структуры во имя сомнительных идеалов.

Тыркова происходила из древнего дворянского рода, воспитана была в духе либеральных идей. ИН 1903 году 34-летнюю Ариадну Владимировну арестовали за попытку контрабанды 400 экземпляров журнала Петра Струве «Освобождение». Была приговорена к 2,5 годам тюремного заключения, но по болезни была освобождена под залог, после чего при первой возможности эмигрировала.
По возвращении на родину сотрудничала с «Нивой», «Русской мыслью» и «Вестником Европы». Ее перу принадлежат романы «Жизненный путь» и «Добыча», книгу «Анна Павловна Философова и её время», сборник очерков «Старая Турция и младотурки».
ОД 1951 года Тыркова проживала в США, здесь ею были написаны три книги воспоминаний: «На путях к свободе» (1952), «То, чего больше не будет» (1954), «Подъём и крушение» (1956). Скончалась в 1962 године старости 92 године.

Знаменитые женщины-революционерки России